Више од сећања

ИЗ ДАВНОГ НОТЕСА ТУРИСТИЧКОГ НОВИНАРА
Трагови и поуке
Другачије се живело, волело, радовало, па и путовало. Све је било много сиромашније и много богатије. С мање се добијало више, било некако слађе, проживљеније и дубље. Иако се није оволико причало о експертима за све и свашта, о специјалистима и гуруима, изгледа да се о неким једноставним и битним стварима знало много више него данас. Пред нама су четири љупке и поучне приче из различитих периода у другој половини XX века. Може ли се из њих штогод применити у овом нашем времену досадне претенциозности?

Пише: Срба Јанковић

Кампови су, изгледа, опет у моди. Има већ неко време како се на европским друмовима ка југу и топлим морима запажа све више аутомобила са шаторима на крову, или оних што вуку камп-куће на точковима. Туристи са том опремом кажу да су, тако летујући, ближе природи. Можда се прави разлог скрива и у новчанику, како тврде економски аналитичари. Тек, те слике са аутостраде враћају сећање на другу половину прошлог века, када је лето у кампу заиста било хит...
У то доба на „Коридору 10” најпрестижнији камп за путнике у транзиту био је у Србији, као предворју Медитерана (пошто се, после конака, за највише један дан стизало до чаробних ривијера крајњег Југа). Тај српски камп имао је веома запажено место и добре препоруке у чувеном „Мишленовом” бедекеру, некој врсти камперске свете књиге. Пословао је по кодексу Европске камперске асоцијације, али и пружао бар десетак необавезних погодности, у најбољем маниру старог српског гостопримства. Налазио се на 200. километру аутопута јужно од Београда, код Алексинца, смештен у пространом шумарку на десној обали Јужне Мораве. У окружењу су се налазили мотел, две бензинске станице, сервис за аутомобиле, ресторан с баштом испод крошње столетног ораха, а у реци стара воденица, као тераса, ако неко жели да је поред воде или да риболови.
Кампери из Европе прво су наилазили на здравицу – врућа погача, со, чашица врхунске ракије, цвет за даме, сувенир. У башти су могли бесплатно да уберу све што им је потребно за вечеру, као и у богатом воћњаку. У центру кампа, поред купатила, постојала је опремљена просторија за припремање хране. И неколико прикључених машина за прање рубља стајале су на располагању (бар за оно најнужније, потребно за следећи дан и пут до мора). Гости су овде у свако доба могли да рачунају на лекаре, не само опште праксе већ и специјалисте. Овде су могли да читају своје омиљене новине, са једним даном закашњења, јер је камп био претплаћен на најпознатије дневнике из готово свих европских престоница.
Службеници на рецепцији који уписују податке гостију имали су, поред осталог, задужење да пазе није ли некоме рођендан у време док борави у кампу. Сваки такав слављеник добијао је торту, боцу вина и сувенир.
Ако се неком од најављених гостију поквари аутомобил на сто километара од кампа, бесплатно би били послати шлеп служба и механичар. Ако неко од гостију пожели да пеца на Морави, на рецепцији би добио бесплатну дозволу; уколико је улов добар, кухиња би му рибу бесплатно припремила.
Прве резервације у оно време стизале су преко камперских клубова. Касније, како је стицано поверење, гости су то сами  чинили, и не само за себе, него и за своје рођаке и пријатеље. Тако се камп ширио, али ширили су се и башта, воћњак, уређена плажа на Морави...
Данас је тамо где се налазио овај репрезентативни камп остао само плац, катастарска парцела, и поучна прича о једном мудријем начину привлачења путника из Европе него што су то актуелни официјелни туристички концепти.

ДУКАТ

По веома старом обичају у Србији, новорођенче се дарује златником. Беба у кући, дукат у колевци – за здравље, срећу и дуг живот. Ни најсиромашнији нису то занемаривали, нису пропуштали да тим симболичним чином обележе принову.
Тај лепи обичај пре четврт века прихватило је Природно лечилиште „Матарушка Бања”. Зна се, већ дуго тамо се лече невесте које имају медицинских препрека за добијање потомства. Лековита топла минерална вода, дуге и стручно вођене терапије, међутим, многима од њих су се посрећиле. И када се најзад роди дуго чекано дете, од Природног лечилишта стиже дар: дукат за бебу! Тај чин, поред личне пажње и учествовања у радости пацијенткиње, симболички афирмише раст наталитета, јачање и ширење породице.
Једном годишње, обично с јесени, ту се окупљају мајке са бебама рођеним захваљујући терапији у Матарушкој Бањи, на колективно славље и даривање.
И тако четврт века.
И даље.

АВАНТУРА

Свако путовање прати извесна доза узбуђења, с аромом пустоловине. Тако је то барем изгледало пре пола века, када је београдска агенција „Путник” лансирала аранжман за прву организовану туристичку авантуру, под именом „Излет изненађења”...
Био је то викенд, ноћ између суботе и недеље, почетком пролећа давне 1960. Кренуло се из Београда у првом сутону, а све је требало да траје до праскозорја. У аутобусу, недуго по поласку, домаћин је покренуо квиз – ко погоди куда се иде, освојиће за награду боцу престижног шампањца. Аутобус је одмицао ка истоку, па сви најавише да идемо у Смедерево. Али, већ код Радмиловца скренуло се на Кружни пут, на хоризонту се већ назирала Авала. И нова нагађања: Космај, Селтерс бања, Аранђеловац. Ништа од тога. Кружним путем већ стигосмо до Ибарске магистрале. Покушаји: Врњачка Бања, Златибор... Промашаји. Опет се нађосмо усред Београда, усмерени ка северу. Нови Сад! Или Суботица?!
Тада је уследило прво изненађење. Око 22 сата стигли смо у Тиквару, насеље аласа на обали Дунава, скривено у лиману, усред врбака, окружено чамцима и раширеним мрежама. Стадосмо крај старе чађаве чарде, прекривене сноповима трске. Испред су гореле ватре, пламен нагризао тамну ноћ, без месечине. У котлићима се крчкали гулаши и паприкаши, рибља чорба (чинило се) мирисала на Дунав. На скарама се пекли сомови и шарани. Путници збуњени, потпуно, а домаћини већ нуде стару дудовачу, да отвори апетит.
Ту су, дабоме, и тамбураши, тамнопути мајстори из Дероња, војвођанског села познатог по добрим музичарима. А они, са примашем, сложно ударили бећарце и доскочице, увлаче госте у друштво, да заједно отпевају Ђурђевдан... Тек кад смо ушли у чарду, схватисмо откуд име места на које су нас довели. Зидови су били богато украшени тиквама, свих боја и величина. И тако, у том веселом друштву, уз рибу и вино, закуцаше и ситни сати.
Требало је ићи даље, у нову авантуру.
Тај други део ноћи протиче на Фрушкој гори, у тек отвореном хотелу „Иришки венац”, односно у хотелском ноћном клубу, где неки други момци свираше неке вечне мелодије. Сонгови будили сентимент, мамили на игру удвоје. У свитање беху послужене палачинке и шампањац...
Био је то, у оно време, стварно, излет за незаборав. Сећања су, ево, и после пола века врло жива, пуна детаља.

КРСТАРЕЊЕ

Већ наредне године, 1961, почело је издавање туристичких пасоша за путовање у иностранство, најчешће организовано, са туристичким агенцијама, у нове авантуре.
Тада је „Путник”, још увек једина агенција у земљи, спремио нови аранжман. Било је то прво домаће крстарење бродом „Јадран” по водама три мора источног Медитерана. Полазило се од Ријеке, а у програму су биле посете Атини, Александрији, одлазак аутобусом у Сахару, посета Каиру, па Порт Саид, онда бродом до Родоса, затим кроз Коринтски канал, опет до Ријеке, и најзад возом у Београд. Пуних дванаест дана! А на лађи је свирао оркестар из „Иришког венца”.
У то време домаћи туристи могли су у Народној банци, уз пасош, да купе 20 долара за трошак у иностранству и добију потврду (цариници су на граници ту потврду обавезно проверавали и оверавали)...